Vedrana Rudan u svojoj kolumni objašnjava kakvo je danas roditeljstvo i šta se dešava sa našom djecom. Njene reči gađaju u metu, a mi ih prenosimo od riječi do riječi:
„U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema.
Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim pločicama, mahao rukama i nogama: „Krava, krava, kravaa, učiteljica je kravaaaaaaa.“ Moram vam se pohvaliti, dijete ima deset godina, a broj noge četrdeset i jedan. Za rođendan je dobio mobilni. Čudovište košta sedam hiljada kuna.
Rekla sam ocu moga unuka: „Idiote, sin ti ima sve trojke i dvojku iz matematike, a ti mu kupuješ telefon.“
„Mama!“
Htio je da mi nešto kaže, pa se zaustavio. Ima četrdeset i četiri godine i dva metra što ne znači da mu ja nisam mama. Krešini roditelji sina ne doživljavaju kao neviđenog divljaka, oni misle da „mali ima karakter“.
Danas sva djeca imaju “karakter”. Zato jebu mater i oca učiteljima, zato su učiteljice „krave“, zato mamu i tatu šalju „u ku*ac“ kad im oni, rijetko, ali ipak, otmu mobilni iz ruke. Krešina cura, zove se Amijanda i naš mali skupa su dve nedelje i tri dana. Juče su to proslavili u piceriji “Hapanjamaama”.
Komad nosi na noktima samo crni lak, u kosi zeleni pramen u šiškama, ružičasti joj seže do pola leđa. Amijanda je, to mi je rekla njena mama, također „dijete sa karakterom“. Ima sve trojke, matematiku ima jedan jer je „veliki tremaroš“, a učiteljica je „u klimaksu“. „Već“, rekla sam, „njihova učiteljica nema ni trideset godina?“ „Gospođo, danas se svijet brže okreće“, reče mi Amijandina mama.
Kad je mali kod nas ne baca se po podu, ne bulji u telefon, piše zadaću, sam sebi priprema doručak. Jednom sam ga, kad je kao dvogodišnjak dobio napad „karaktera“, polila ledenom vodom pa smo to riješili. Moja djeca su uz pomoć kutlače jako rano izgubila „karakter“. I kćerka i sin su u komunikaciji sa mnom i danas imaju dvoje beskarakterne dece,“ piše Vedrana Rudan.
