Balkanska ulica je sokak u centru Beograda, dugačak svega 700 metara. Nekada prepoznatljiv po načičkanim zanatskim radnjama, nešto kasnije i buticima, ta uzbrdica je mnogima bila prvo parče prestonice sa kojom su se upoznali nakon dolaska na glavnu železničku ili autobusku stanicu.

Ta simbolika je u poslužila Vesni Dedić da 2000. godine pokrene emisiju „Balkanskom ulicom“ koja je za ovih više od dve decenije postala kultna, gotovo koliko i sama ulica.

Jedna od naših najpoznatijih i najcenjenijih televizijskih lica u tom autorskom formatu je uspela da nam otkrije životne početke mnogih znamenitih ličnosti. A sada je pristala da zamenimo mesta i podeli sa nama detalje o svojim počecima u „svetu zaposlenih“.

– Sa 13 godina sam počela da radim na Radiju Crne Gore. Bila sam voditelj dečijeg programa, a prvi honorar koji sam dobila nije bio uopšte mali. Štaviše, znam da sam kupila poklone mami, tati i bratu, a sebi markirani džemper od kašmira. I to sve sa 13 godina, a prvi račun sam otvorila u tadašnjoj Ljubljanskoj banci. Pamtim dobro taj honorar jer sam ga se često sećala u vremenima kad od plate za koju sam radila nisam mogla da kupim ni polovan džemper od kašmira – priseća se jedna od najpopularnijih domaćih voditeljki.

Posla uvek ima, a ja baš volim da radim
Novinarstvo jeste njen životni put, gradila ga je i studirajući svetsku književnost, ali otkriva nam, nisu svi njeni poslovi bili vezani za novinarstvo.

– Tokom boravka u Londonu sam radila kao konobarica u „Pica hatu“, šanker u jednom klubu i razvijala fotografije u foto radnji. Volim da radim, uvek sam to volela i u pojedinim trenucima sam imala četiri ili pet poslova u isto vreme. Kad sam odlazila sa RTS-a ljudi su me pitali šta ću da radim ako druge televizije, iz pijeteta prema nacionalnoj televiziji, odbiju da emituju „Balkanskom ulicom“. Znala sam tada da je teško naći posao, ali nisam bila uplašena. Samo sam govorila: „Pa dobro, uvek mogu da kuvam nekoj porodici, to umem baš dobro da radim. Bila bih dobar taksista, a mogu i da čistim“. I to zaista mislim. Posla uvek ima i ne treba bežati ni od čega.

Vesna Dedić nije samo uspešan voditelj, već i veoma cenjena spisateljica. Njene knjige, poput onih „Ne gledaj preko ramena“, „Nikad nisam“ i „Izgubila sam sebe“ veoma su čitane. Njen radni dan je ispunjen obavezama, ne dozvoljava sebi da ima prazan hod, a dobra organizacija i ljubav prema onome što radi su ključni za ostvarivanje svih ciljeva.

I volontiranje je sjajan početak
Dragoceno životno, a potom i novinarsko iskustvo, Vesna Dedić je umela da podeli i sa polaznicima svoje škole novinarstva kojima su njeni saveti ostajali u pamćenju za ceo život.

– Savet koji sam im davala je da nikad ne sme da bude praznog prostora u toku dana, jer to vodi u bolest. Kako telesnu tako i mentalnu. Recimo, ja sam veoma često budna i posle 22 časa, a retko, gotovo nikad ne spavam poslepodne, jer se ne osećam lepo posle toga.

Svrha posla, pored ispunjavanja lične potrebe za dokazivanjem, svakako je i sticanje novca, to niko ne poriče, ali Vesna nam kaže da bi mladi ljudi mogli da razmisle i o tome da volontiraju.

– Nikada nisam insistirala da moja ćerka fakultet mora da završi u roku. Samo sam je savetovala da uvek, bez obzira na ocene, makar i imala sve desetke, mora da ima određene stavke u CV-iju. Bilo kakav posao, pa makar to bilo i volonterski u onoj oblasti za koju se školuje. Ona me je poslušala i to joj se kasnije isplatilo. Uverena sam da je veoma važno da mladi ljudi rano steknu veštine i znanja koja mogu da im pomognu u životu. Na taj način stiču i socijalnu inteligenciju. To se pokazuje i na primerima. Znam mnogo onih koji su napravili fantastične karijere, a krenuli su kao volonteri – ističe Vesna Dedić.

Inspirativno, poučno i pre svega krajnje iskreno. Baš onako kave su njene emisije.

(Pančevac/Infostud/KOnstatntin Radulović)