KARIKATURISTA DUŠAN LUDVIG: Buntovnik s olovkom kao oružjem

Kao rođeni Pančevac i višedecenijski stanovnik Beograda Dušan Ludvig je upoznao dušu obaju gradova. U ljudima i događajima duže od pola veka pronalazi inspiraciju za svoje crteže i karikature, za koje je mnogo puta nagrađivan na svetskim i domaćim salonima i festivalima. Počeo je da se bavi karikaturom 1960. godine u „Ježu”. Objavljuje radove u mnogim listovima i časopisima, a njegova karikatura se pojavila još 1982. godine i u najčuvenijim novinama na svetu – u „Njujork tajmsu”! Svrstavaju ga u najbolje ilustratore iz Srbije u istoriji. Ali ne damo Duleta, on je pre svega naš: s „Pančevcem” sarađuje pedeset godina, što ga čini saradnikom s najdužim stažom u našem listu. To je razlog više da u jubilarnom broju ponovo objavimo intervju s njim.

PANČEVAC: Kako je izgledalo odrastanje u našem gradu pedesetih godina prošlog veka?
DUŠAN LUDVIG: Dok smo živeli prekoputa Vodne zajednice, sve je teklo lepo: išao sam u školu i učio… Bio sam zaljubljen i u modelarstvo; tada sam osetio miris acetona, koji još uvek imam u nosu. Međutim, kad smo se odselili u Novi svet na Tesli, sve se okrenulo – uhvatilo me je „dobro društvo” i krenuli smo u raznorazne ludorije. Družio sam se s najproblematičnijim tipovima. Tada sam prvi put maznuo ocu motocikl i vozio ga po gradu, jurila me je milicija. Bežali smo i od kuće, ali nikad nismo stigli dalje od Zemuna. Problemi sa mnom su toliko narasli da je moja tetka iz Beograda 1960. godine došla i rekla da moram da idem s njom i da stavim tačku na sve što je bilo do tada.
• I jeste li se tada, kao sedamnaestogodišnjak, promenili?
– Jesam. Počeo sam da se družim s finim momcima, a najbolji drug mi je bio Dejan Pataković, kasnije čuveni humorista. Fantastično sam se slagao i lepo sam živeo s njima u srcu Beograda, u Ulici prote Mateje. Šezdesetih godina prošlog veka, pa i do 1975, bilo je najlepše vreme za život ovoj zemlji. Tetkina kuća u kojoj sam živeo imala je dvorište i veliki orah. Zamislite to u centru glavnog grada: sediš napolju, piješ kafu, dolaze ti komšije i prijatelji.
• S Patakovićem ste i započeli ono čime se bavite celog života…
– Tako je. Ali oduvek sam voleo crteže. Dok sam još živeo u Pančevu, kao desetogodišnjak sam tog dana kada izlazi „Politikin zabavnik” trčao da stigem do biletarnice do pola osam ujutro, jer su u grad stizala samo dva primerka. „Ljuba Truba” i „Pera Pešak” su kultni stripovi koji su se gutali u ono vreme. I satirični list „Jež” imao je ogroman tiraž. Dejan Pataković, koji je bio godinu dana stariji od mene, i ja osmislili smo ideju šta bismo mogli da im ponudimo; ona je u „Ježu” prošla, pa sam odmah tamo objavio prvu karikaturu, a ubrzo još pet. Tako sam počeo, a kada crv karikaturiste uhvati čoveka, onda je nevažno sve ostalo.
• Koliko ste dugo bili u „Ježu”?
– U prvoj turi vrlo kratko. Ukapirao sam odmah da tamo nemam šta da tražim; previše cenzure, morao sam da crtam karikature-skrivalice, ništa konkretno, jer su list tada čvrsto držali komunisti: Broz lično je dolazio na godišnjice i proslave… Onda sam počeo da radim za omladinsku štampu: karikature sam objavljivao u beogradskom „Studentu”, novosadskim „Studentskim novinama”, zagrebačkom „Poletu”… U redakciji beogradske „Mladosti” imao sam potpuno odrešene ruke, režim se urednicima nije mnogo mešao u posao, mogao sam slobodno da crtam.
• Zarađivali ste dobro i pre studija. Obično zato mnogi ne studiraju; kako ste vi stigli na fakultet?
– Završio sam 11. beogradsku gimnaziju i odmah se zaposlio u „Mladosti”, gde sam ostao šest godina. Lepe pare, meni lak i lep posao, uz to sam još i mlad. Tih godina, u drugoj polovini šezdesetih, svaki dan sam išao do „Kolarca”, bez njega nisam mogao da živim; družio sam se sa slikarima, glumcima… Bio sam u tom periodu nesređen. E, da bih izbegao vojsku, a imao sam već dvadeset pet godina, rešio sam da studiram. Prošao sam prijemni na Akademiji primenjenih umetnosti, ali sam otišao na likovni odsek na Pedagoškoj akademiji – te studije su kraće trajale i za dve godine sam ih završio. A onda, pa, morao sam u vojsku.
• Početkom sedamdesetih ste se zaposlili u školi. Kakav je bio tada prosvetarski život?
– Da ironija bude na visini: oženio sam se, pa svi skočili na mene da moram da radim „nešto ozbiljno i konkretno”. To je bila moja najveća greška, predavao sam likovno u školi na Karaburmi. Tamo sam ostao preko deset godina. Kolege iz mog sveta su se čudile: objavljuješ više nego mi, profesionalac si, a profesor. Školske obaveze sam jako teško podnosio, okovi. Kad sam dobio prvu nagradu za političku karikaturu na najvećem svetskom salonu tog tipa u Montrealu 1982, mogao sam da radim šta hoću. Odmah su do mene došli neki rukovodioci iz Opštine Palilula, bilo je scena kao u filmu „Majstori, majstori”. E, onda sam mogao i da hvatam krivine. I da ozbiljno radim.
• Gde ste objavljivali radove? Jeste li bili okej plaćeni?
– Gde sam hteo. U Makedoniji, Bosni, Sloveniji, Hrvatskoj, Prištini… Slao sam ih poštom, a onda bi poštar dolazio na kuću s honorarom; moj otac, koji je bio trgovac, nije verovao da mi ovaj kroz prozor daje nemale pare. Recimo, u ljubljanskom „Delu” cenili su pet hiljada dinara jednu karikaturu, što bi danas bilo kao sto i kusur evra. A dolazilo je sa svih strana… U Beogradu sam povremeno radio za „Jež”, a redovno za „Večernje novosti” i „Borbu” – čika Ljuba sa šaltera na Trgu Marksa i Engelsa kroz prozor je isplaćivao honorare. Fina večera s pićem je u to vreme u „Grgeču” koštala sto dinara, a kolegama i meni je čika Ljuba isplaćivao petnaest-šesnaest hiljada na mesečnom nivou. Živeli smo kô bubrezi u loju. Taj „laki novac” ume čoveka da pokvari, ali mi to jedni drugima nismo dozvoljavali, držali smo se zajedno.
• Dobitnik ste preko osamdeset nagrada na najvećim svetskim i domaćim festivalima. Oblasti su bile najrazličitije, od satiričnog crteža u Skoplju, preko antiratne karikature u Kragujevcu, do čisto političke u Montrealu. Koji festivali su vam ostali u najjačem sećanju?
– Iz tog vremena, od 1982. do 1995. godine, pored pomenutih, sećam se odlično i lepo onih u Južnoj Koreji, Japanu, Belgiji, Poljskoj… Veoma su mi draga i priznanja s jugoslovenskog konkursa karikature – osvojio sam šest nagrada „Pjer”.

• Kolege iz „Politike” su 2005. godine povodom vašeg osvajanja „Zlatnog Pjera” objavile tekst u kome su, govoreći o karikaturistima, za vas rekle da ste „uz Koraksa, najviše doprineli rušenju Miloševićevog režima”. Koliko ste slobode u crtačkom izrazu, a u političkom kontekstu, osvajali tokom burnih decenija za nama?
– Nismo Koraks i ja jedini, tu su i Petričić, Vlahović i mnogi drugi. Ponoviću ono što sam i tada kazao: karikatura treba da bude univerzalna, ne dnevnopolitička, iako jeste važna za taj milje. Dok sam ilustrovao za NIN, nisam morao da se držim teksta, već sam mogao da stvorim nešto što u širem smislu aludira na stvarnost – gorko-humorni, ironični mrak od crteža. Za „Pančevac” sam nešto slično tome crtao u najgore doba, početkom devedesetih, sve to je puštano u štampu. U Miloševićevo vreme bezumlja mogli ste i u nekim drugim redakcijama da radite šta hoćete, da crtate protiv režima… Na to niko iz ekipe na vlasti nije obraćao mnogo pažnje. Živeli su u svom svetu samoljublja. To ignorisanje karikature odavalo je utisak da ovde postoji nekakva sloboda. Sve je to teatar apsurda.
• S više od sto grupnih i petnaestak samostalnih izložbi, spadate u domaće karikaturiste koji su najviše izlagali. Koje ste knjige objavili?
– U vreme raspada SFRJ trebalo je da mi izađe prva knjiga „Korak napred” u izdanju velikog izdavača, ali je sve to propalo, kao i ta velika država. Monografiju „Crna tačka” objavio sam 1998, u Holandiji sam dobio nagradu za nju. Knjiga „Tvrda linija” izašla je 2001. Iza sebe imam i prilično knjiga u kojima se pojavljujem kao ilustrator.
• Preživeli ste dva infarkta, lekari su vas vraćali iz mrtvih. Srce šalje signale da usporite, ali mašta vam ne popušta, i dalje sjajno crtate.
– Ako vi tako kažete, hvala vam. Oduvek sam bio mezimac sreće, a nikada nisam previše radio. I kad sve super ide, a i kad mi je zdravstveno stanje veoma loše, uz mene je, što mi je najvažnije, moja porodica: žena Gordana i sinovi Jakob i Ilija. Sad imam i troje unučadi. Verujem da i oni mogu da kažu da sam ja uz njih, a to me čini spokojnim.
S.Trajković