Pre više od 100 godina Aleksandar Lifka, pionir kinematografije u srednjoj Evropi, otvorio je prvi stalni bioskop u Srbiji, preciznije u Subotici. Od tada se gledanje pokretnih slika značajno promenilo – od iznajmljivanja filmova u video-klubovima, skidanja blokbastera preko torenta do ultraspejs bioskopa i raznih striming sajtova prošlo je svega nekoliko decenija. Ono što je ostalo isto jesu kokice i grickalice. Gotovo da više nema onih starih bioskopskih sala u kojima su se krckale semenke, suncokret, zdušno navijalo, plašilo.
Sada vladaju moderni bioskopi, a i mi imamo jedan, s raznim efektima u salama. Potpuno su prevladali nad starim bioskopima u kojima se pravila stadionska atmosfera. Ranije se nije toliko obraćala pažnja na kvalitet slike ili zvuka, već su bioskopi bili mesta za izlazak i željno se iščekivala svaka premijera. Za dobar film ide se pred veliko platno, samo više neće neko ispred vas da skače i udara vazduh, niti ćete čuti komentare, jer je zvuk toliko glasan da u modernom bioskopu ne možete čuti svoje misli, a kamoli dosadnjakovića koji čita mališanu replike iz filma.
Sudbina pančevačkih bioskopa je ista kao i u mnogim gradovima u svetu – jednostavno su nestali. U užem centru Pančeva bila su tri bioskopa, čiji su repertoari bili žanrovski profilisani i tačno se znalo koji film možete da gledate u određenoj sali – „Fleša Gordona” i „oskarovce” u Centru za kulturu, a karate, kung-fu ili neki akcioni film u „Zvezdi” ili „Vojvodini”. Jedino se još u Kulturnom centru prikazuju pretežno domaći filmski hitovi, dok su „Vojvodina” i „Zvezda” poodavno nestale.
Legenda kaže da je prve bioskopske predstave u Pančevu priredio nepoznati putujući kinematograf 1906. godine, pod šatrom, na Velikoj pijaci. Postoji osnovana sumnja da su Pančevci videli pokretne slike i pre ovog datuma, s obzirom na to da je prva bioskopska predstava u Vojvodini prikazana 1896. godine u Novom Sadu. Zasigurno da putujućem bioskopu nije bilo potrebno čitavih deset godina da zabasa u ovo naše banatsko blato iz Srpske Atine.
Ono što se zna jeste da je pred jesen te, 1906. godine naš sugrađanin Rakidžić otvorio prvi pravi bioskop u zgradi nekadašnje Luteranske bogomolje u Starčevačkoj ulici, koja je srušena krajem pedesetih da bi bila izgrađena stambena zgrada. Pančevački prvenac od milošte se zvao „zimski”, jer je sala grejana, što je omogućavalo projekcije i tokom zime. Trebalo je da prođe nekoliko godina da bi Pančevo dobilo još jednu bioskopsku salu. Te 1913. u velikom preuređenom magacinu u dvorištu kafane „Kod Nedeljka” proradio je bioskop „Modern” vlasnika Nikole Ninića.
Ubrzo je Fridrih Hauber u Ulici Maksima Gorkog podigao bioskop „Apolo” i u njemu će se filmske predstave davati sledećih sedamdeset godina. „Apolo” je imao sve pogodnosti pravog bioskopa – letnju pozornicu, biletarnicu, čekaonicu, balkon i salu s 380 mesta, kao i redovno vetrene i zagrevane prostorije. Sve predstave nemih filmova pratila je muzička banda, sve dok Hauber nije nabavio opremu za zvučne filmove i u ovoj kino-sali prikazao prvi tonfilm u Pančevu.
Između svetskih ratova pančevački filmofili su išli u salu „Trubač”, a kao letnja bašta za prikazivanje filmova korišćeno je i dvorište Štapske zgrade, tada hotela „Beograd”. Šest godina nakon oslobođenja Pančeva, rešenjem Narodnog odbora opštine Pančevo od 9. avgusta 1951. godine, osnovano je Gradsko preduzeće za prikazivanje filmova. Zvanično grad na Tamišu dobija četiri bioskopske sale sa ukupno 1.200 sedišta, a to su: „Zvezda” (nekadašnji „Apolo”), „Vojvodina” („Trubač”) i „Srbija” u Ulici Dimitrija Tucovića broj 74. Postojao je i bioskop „Proleter” u Ulici Svetozara Markovića 1 u Vojlovici.
Nakon ukidanja Pančevačkog pozorišta 1956. godine osnovan je Centar za kulturu, kojem je 1963. godine pripojeno Gradsko preduzeće za prikazivanje filmova. Sala pozorišta od tada se koristi kao bioskopska sala, u kojoj se i danas prikazuju filmovi.
Ujedno, tokom sedamdesetih filmovi su prikazivani i u letnjoj bašti bioskopa „Vojvodina”, u dvorištu danas Elektrotehničke, a tada Ekonomske škole, na Letnjoj pozornici u Ulici cara Dušana 4, u dvorištu Doma omladine, a kratko vreme tokom osamdesetih i u sali nove zgrade Mesne zajednice Kotež, kao i u Studentskom domu.
Zoran Stanižan
