Prva septembarska subota svanula je sveža, ali veoma
sunčana. Vojlovačka ekipa je spakovala kotlić i začine potrebne
za kuvanje gulaša i puna dobrog raspoloženja krenula na put ka
vojvođanskoj pustinji.

Šušara, iako malo selo, poslednjih nekoliko godina je postala
veoma posećena i poznata. Izdvaja je blizina Zagajičkih brda, koja
su postala fenomen kako građanima naše prestonice, tako i
celom južnom Banatu i dalje. Ali oduvek je bila poznata po svojim
lovcima i divljači koje ima napretek. Jeleni, srne, divlje svinje
i stotine vrsta ptica još uvek imaju svoj dom u Peščari
zahvaljujući odgovornim lovcima koji se o njima brinu. Doduše i
love ih, ali i za to imaju izuzetna pravila i kazne za krivolov.

Lovci i kuvari

Isti ti lovci iz Šušare i peščarskih naselja svake godine prve
subote u septembru organizuju veliko takmičenje u kuvanju lovačkog
gulaša. Ova tradicija se održava decenijama i vezana je za seosku
slavu u Šušari. Pravila su jednostavna: svaka ekipa od tri člana
dobije određenu količinu mesa divljači i priprema je kako god
želi i ume.
Vojlovicu je predstavljala ekipa od tri člana, i to: Boško
Gajan, Čaba Bisak i Tibor Kerekeš. Iako poseduju ograničeno
znanje o lovu, sva trojica imaju veoma široko znanje o kuvanju
gulaša. I dok smo se približavali malom selu smeštenom među
zelenim brdima, mogli smo videti da je prepuno automobila s
tablicama iz gradova širom Vojvodine.
Kod lovačkog doma već je bilo veselo i širio se dim s mnogih
minijaturnih ognjišta. Ranoranioci su već krčkali luk i
prebrojavali začine, gledali su da nisu slučajno nešto
zaboravili. U svakom slučaju bilo je svejedno ako je neko nešto
zaboravio, jer su u prvi plan izbili druželjubivi duh i volja da
se podele začini, iskustvo i po čašica domaće rakije. Svaka grupa

je imala postavljen sto kao u najboljoj domaćinskoj kući.
Neizostavni su bili meze, pecivo, sokovi, rakije, vina i blistavi
osmesi.

Foto: Privatna arhiva

Kuvanje i zabava uvek idu zajedno
Vojlovčani su bili spremni za dobru zabavu, jer je deo ekipe
učestvovao i prethodne godine, kada nisu osvojili nikakvo
priznanje, ali su se izuzetno dobro najeli odličnog gulaša, koji
se spominjao cele godine. Potajno su očekivali da će možda
dobiti neko priznanje, ali skoro 40 ekipa iskusnih lovaca, kuvara
i domaćina nije obećavalo medalju za tri vojlovačka momka, koji
su u tom trenutku bili veoma zadovoljni i majicama koje su dobili
na poklon kao dokaz da su učestvovali na „Lovačkom gulašu 2022” u
Šušari.
Kako je vreme prolazilo, dim je zamenjen mirisima od kojih je
prisutnima išla voda na usta, druženje je postajalo glasnije i
obrazi rumeniji. Posle nekoliko probanja i dorađivanja gulaša
došlo je vreme da organizatori preuzmu uzorke za ocenjivanje.
Žiri se sastojao od velikog broja lovaca i ljudi koji su
stručni da ocenjuju tuđi rad i njihov identitet je bio strogo
sakriven. Posao im nije bio lak, pored tolike količine dinstanog
mesa, ali su pokazali da imaju ukusa.

Foto: Privatna arhiva

Gulaš za medalju
Proglašavali su prvih pet mesta i, kada su stigli do drugog, ekipa
iz Vojlovice počela je da gubi nadu da će osvojiti neko priznanje,
jer iako nisu zbog toga išli, već radi druženja i dobre hrane,
opet su se nadali da će njihov rad biti nagrađen.
U tom trenutku je predsednik Lovačkog društva izvukao broj
osam, koji su Vojlovčani dobili tokom predavanja uzorka. Sreća i
neverica su bile neizmerne. Skromna nagrada nije bila poenta,
već da su ovi vrsni kuvari gulaša dobili priznanje da su drugi od
skoro 40 ekipa. Ponosno su podigli pehar uvis i prihvatili
srebrne medalje za kotlić hrane koji je stvarno bio izuzetan.
Prvo mesto i zlatna medalja pripali su gospodinu Dobrimiru
Mihailoviću iz Vršca, koji je na poljani određenoj za ovo
druženje bio prvi komšija Vojlovčanima i kuvao zajedno sa
okaljenim lovcem i starosedeocem Šušare Antalom Kerekešom,

koji je rodom iz Vojlovice, od koga je Dobrimir i naučio da kuva
lovački gulaš pre više od 30 godina.

Degustacija na kraju
Kada su podeljene medalje i nagrade, ekipe su malo utihnule jer je
bilo vreme ručku i skoro svi su posedali da pojedu svoje kreacije,
osim dela takmičara koji su želeli da probaju kako su drugi
kuvali, pa su s kašikama, tanjirićima i činijom svog gulaša
obilazili prijatelje i poznanike, da pohvale i svoj i njihov
specijalitet.
Organizacija je bila besprekorna, a druženje zabavno. Kako
se dan bližio kraju, učesnici i njihovi gosti su se polako
pakovali kako bi se otisnuli preko Zagajičkih brda u zalazak
sunca, ka svojim domovima, punih srca i stomaka i s velikom
željom da se sledeće godine ponovo nađu na istom mestu sa istom
dobrom ekipom.
Karolina Bisak