BOLNA ISPOVEST SANDE RAŠKOVIĆ IVIĆ: Muž mi je umro od raka, bio je LJUBAV MOG ŽIVOTA! Mislila sam da u životu ništa gore ne može da mi se dogodi
Sanda Rašković Ivić iza sebe ima dva braka. Sa bivšim suprugom ima dvoje dece, a sa Aleksandrom Ivićem je dobila sina Jovana.
Njen brak sa Aleksandrom je primer jedne srećne emotivne veze koja je trajala 27 godina. Imali su i uspone i padove, ali to trajanje ljubavi i emocija je nešto što su svi koji čak i ne poznaju Sandu Rašković Ivić imali priliku da vide.
– Svakako Aleksandar Ivić je ljubav mog života. Jovanov tata je bio ljubav mog života I ja sam sa njim imala divne trenutke. Mi smo se razumeli, odlično smo se slagali. Imali smo vrlo mnogo sličnih intresovanja, neka su nam bila i različita. Ja recimo nisam ništa razumela od onoga što on radi pošto je on bio matematičar i bavi se tom fundamenatlnom naukom teorijskom matematikom, tako da sam ja vrlo često volela da se zavitlavam da on šalje šifrovane poruke jer ništa o donoga što je on pisao od onih znakova i formula ja nisam razumela. Ja nisam mogla apsolutno ni jedan jedini redak da razumem, za razliku od njega koji je mogao da razume i psihijatriju kojom sam se bavila i politiku. On se i zanimao za politiku iako se nikada nije formalno u nju formalno uključio ali je bio zaista srpski patriota na jedan najlepši i najplemenitiji način i mnogo me je podržavao u mom političkom radu – ispričala je u dahu u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ i sa osmehom na sećenja prema suprugu, Sanda Rašković Ivić je nastavila:
– Mi smo oboje voleli i umetnost i prirodu i putovanja. Voleli smo jedno drugo. Voleli smo svu našu decu jer i on ima dvoje dece iz prvog braka kao i ja. Voleli smo Jovana, on je bio željeno dete dočekan sa jednom velikom srećom i zadovoljstvom.
– Smrt mog muža koji je umro do karcinoma je mene jako pogodila i mislila sam da u životu ništa gore ne može da mi se dogodi. Moj sin Jovan je bio sa mnom sve vreme. Moj muž nije bio u bolnici, on je i umro kod kuće. Lekar sam, pa sam to i mogla, tako da smo ga mi kod kuće negovali. Za pretrage, operacije, zračenja smo ga naravno vodili u bolnicu, ali sve ostalo je bilo kod kuće. Deca mog muža, njegove dve ćerke iz prvog braka su mnogo pomagale, ali one su odrasle, sa svojim porodicama su, nisu živele sa nama. Jovan je bio stalno tu i on mi je bio desna ruka. Sedeo je sa tatom, čitao mu, kada moj muž već nije mogao da čita, učio je pored njega pa mu prepričavao neke stvari koje uči. Moj sin Jovan je bio politikolog… Među nama je vladao jedan sklad i jedna celina – iskreno je rekla Sanda i dodala:
– Život je strašno nepredvidiv. Pre nekoliko godina ja sam bila srećna žena. Imala sam svu moju decu na broju. Imala sam i unuka, jednog pa drugog, divnog supruga i sjajan brak, nekako sam bila puna obaveza, kuća je bila puna ljudi i onda odjednom za praktično godinu dana puno toga nestane. Ne mogu da kažem da je sve nestalo jer nije sve, a ostaju sećanja. Ono što trenuto učim jeste da se iz sveta dodira, iz sveta glasova okrenem svetu sećanja i osećanja.
(Blic)
