Pancevac Online

Broj 4469 · 30.08.2012.

Dečja strana

Letnji intervju – Dragan Žilić, nekadašnji golman reprezentacije

Bavite se sportom

Kliknite za veci prikazKliknite za veci prikaz
Mali Dragan sa sestrom Jelenom

„Dečja strana”: Nakon završetka uspešne fudbalske karijere, ostao si veran ovom sportu i kao funkcioner. Da li ti je lakše bilo na terenu ili sada?

Dragan Žilić: Definitivno je lakše biti igrač, jer si fokusiran samo na fudbal, u mom slučaju na odbranu. Govorili su mi da je najlepše i najlakše igrati fudbal, u šta sam se uverio tek sad kada sam na odgovornom rukovodećem mestu u OFK-u „Kikinda”.

• Koje su ti bile omiljene igre u detinjstvu?

– Pored svih dečjih igara, što letnjih, što zimskih, loptu sam počeo da „pikam” s pet-šest godina, a u OFK-u „Kikinda” počeo sam da treniram 1985, sa deset i po godina.

• Šta si u to vreme voleo da čitaš?

– Moram priznati da sam tada čitao samo školske lektire jer je to bilo obavezno. Kasnije sam, kao profesionalac, sve to nadoknadio i počeo sve više da se „družim” s knjigom u karantinima, na pripremama...

• Kada si odlučio da će fudbal biti tvoj životni poziv?

– Od desete do petnaeste godine treniranje mi je bila klasična zabava, a s prvim pozivom u kadetsku selekciju SFRJ 1989. godine shvatio sam da će fudbal biti moj život.

• Većina dečaka se opredeljuje da igra u napadu jer je mnogo lepše davati nego braniti ili, još gore, primati golove. Kako si odlučio da preuzmeš najnezahvalnije mesto u timu?

– I pre nego što sam zaigrao za klub uvek sam stajao na golu, bilo na ulici bilo u školskom dvorištu. Nisam ni pomišljao na neko drugo mesto u timu.

• Ko ti je od velikih golmana bio uzor?

– U moje vreme, godinama u nizu, najbolji golman sveta, prema mom mišljenju, bio je Danac iz „Mančester junajteda” Peter Šmajhel i on mi je bio uzor.

• Kakav je osećaj igrati, u tvom slučaju braniti, za reprezentaciju svoje zemlje i slušati himnu na početku svakog meča?

– Za mene je to velika čast, a osećaj je predivan. To predstavlja vrhunac moje karijere, u svakom smislu.

• Da li bi voleo da tvoja deca, Mia i Luka, krenu tvojim stopama, to jest da postanu sportisti?

– Zaista bih voleo da moja deca Mia, koja ima 11 i Luka, koji ima pet i po godina budu sportisti. Moja supruga Staša i ja pokušavamo da ih usmeravamo ka tome, ali oni će sami odlučiti koji će to sport biti. Smatram da pomoću sporta mogu da postanu i uspešni profesionalci i bolje osobe.

• Često se pojavljuješ na dečjim priredbama i u spotovima za najmlađće, a mališani obožavaju da se druže s tobom. Jesi li razmišljao o tome da se kasnije posvetiš radu s njima?

– Volim da učestvujem na dečjim priredbama. S decom sam počeo da radim još u Rijeci, gde sam igrao fudbal, a nastavio sam u rodnoj Kikindi, s horom „Čuperak” i s mojom dragom prijateljicom Cecom Milić i njenim saradnikom, a mojim drugom Sašom Božovićem.

• Koje planove imaš za naredni period?

– Radim u Sportskom savezu Kikinde kao generalni sekretar, a angažovan sam i kao v.d predsednika u OFK-u „Kikinda”. Takođe sam odbornik u Gradskoj skupštini.

• Šta bi poručio najmlađćim čitaocima?

– Poručio bih im da se bave sportom, jer kao sportisti imaju veliku šansu da postanu kvalitetni ljudi. Ako im, uz to, detinjstvo ispune pesma i muzika, život će im biti i uzbudljiviji i lepši.