Pancevac Online

Broj 4405 · 10.06.2011.

Dečja strana

Junaci čitanki – Arsen Diklić

Ne okreći se, sine

Kliknite za veci prikaz

Arsen Diklić je rođen u Starom Selu pored Otočca u Lici. Govorio je da mu je najlepša uspomena iz detinjstva pešačenje od kuće do škole, u njegovom slučaju dugo pet i po kilometara. To je bila prilika da vidi čije su kruške sazrele, ko ima opasnog psa koji ujeda, gde rastu pečurke, gde ima ljubičica, a i gde je najbolje mesto za kupanje. I uvek je stizao pre svojih drugova, iako su neki od njih stanovali u Otočcu, tik pored škole.

Još kao mali je zavoleo reke (najpre Gacku, a kasnije Dunav i Savu), koje će mu kasnije biti česta inspiracija u književnim delima. Kao učenik najviše je voleo romane Marka Tvena. Oduševljavale su ga avanture nestašnih junaka Toma Sojera i Haklberija Fina. Dopadale su mu se i pesme Branka Ćopića, s kojim je kasnije uređivao časopise za decu.

Najpoznatija njegova dela posvećena deci i mladima jesu: „Salaš u malom ritu” (trilogija), „Plava ajkula”, „Ne okreći se, sine”, „Čika s bradom”, „Dunavske balade”...

Po romanu „Ne okreći se, sine” snimljen je igrani film.

Topla i tragična priča iz Drugog svetskog rata imala je veliku naklonost publike i kritike, koja joj je dodelila prvu nagradu na filmskom festivalu u Puli. I po knjizi „Salaš u malom ritu” snimljena je istoimena serija, koja je doživela ogromnu popularnost. I danas se često reprizira i privlači gledaoce koji se nisu ni rodili u vreme njenog prvog prikazivanja. Arsen Diklić se pojavljivao kao scenarista i u filmovima „Marš na Drinu”, „Pogon B”, „Radopolje”, „Sunce tuđeg neba”...

Često se družio sa svojim najmlađim čitaocima. Voleo je da gostuje u osnovnim školama i na književnim manifestacijama. Sarađivao je i s velikim brojem listova posvećenih učenicima.

Od svojih pesama za decu najviše je, kako je često govorio, voleo poemu „Plavi kit”. Na pitanje zašto, odgovarao je: „Volim da se prepustim mašti... Da sanjarim, na primer, o tome kako ću ja iz Dunava, i to na splavu, otploviti daleko, čak do Krita, da ulovim plavog kita.

Naravno, kad čitam pesmu, svi kažu: lepa pesma, ali ti nisi nikada došao do Krita.

Naravno da nisam! Lepota poezije je u tome što kroz pesmu možeš stići tamo gde inače nikada ne možeš”.

Umro je u Beogradu 1995. godine i ostavio našoj kulturnoj baštini značajnu zaostavštinu.

Plavi kit (odlomci)

U plićaku, u vrbaku,

gde je tiha, troma voda,

gde dežurna roda hoda,

gde se čaplja važno četka,

gde je ševar gust ko četka,

gde se vuku barske zmije,

gde se mnoga tajna krije,

gde šumori Dunav plav

mene čeka skriven splav.



Jedne tihe tople noći

ja ću splavom na put poći.

Čujem da su pored Krita

uvredili plavog kita...



(...) Kapetani – vuci ljuti

ćute mrki, zabrinuti.

Krmaroši – buri vični

strepe jadni nepomični.

Svi kuvari – trbušani

plaču kao kišni dani.



A radisti kroz antene

zovu mene! Zovu mene!



Ja alaske nosim baklje,

ja dunavske nosim čaklje,

ja kitove ko od šale,

ko šarane hvatam male...