NAŠA GOŠĆA: GORDANA JOSIMOV, UČITELJICA U OŠ „VASA ŽIVKOVIĆ”
ŠKOLA PO MERI DETETA

Inkluzivno obrazovanje je jedan od modela učenja koji je predviđen za decu s posebnim potrebama. Cilj programa je priprema ovih mališana za aktivan i samostalan život, a podrazumeva njihovo uključivanje u odeljenje s ostalim učenicima, uz pružanje dodatne podrške, bilo nastavnika, bilo posebno angažovanog asistenta koji radi uporedo s nastavnikom. Kako to izgleda u praksi govori učiteljica Gordana Josimov, koja već 16 godina radi u Osnovnoj školi „Vasa Živković”, a čije je odeljenje prvo i jedino u Srbiji u kojem je ove školske godine zaživeo program asistencije.

– Sarađivali smo sa NVO „VelikiMali” i zainteresovali se za rad sa decom s posebnim potrebama. Koleginica i ja smo tim povodom bile i na seminaru o asistenciji i uključivanju ovih mališana u redovne škole. Ona kao asistent, u odeljenju kojem ja predajem, sada radi sa devojčicom koja je prošle jeseni upisana u prvi razred – priča učiteljica.

Asistent uprošćava zadatke i tako pomaže detetu da svojim tempom, a u skladu s interesovanjima i mogućnostima, lakše savlada gradivo.

– U početku ova devojčica nije mogla da uspostavi socijalne kontakte i da se uključi u igru s vršnjacima, ali je vremenom počela da usvaja modele ponašanja, da ih imitira i prihvata njihove predloge. Počela je mnogo da napreduje zahvaljujući pozitivnoj i toploj atmosferi koja vlada u razredu. Deca su je dobro prihvatila, vrlo su predusretljiva i žele da pomognu: da joj zavežu pertlu i zarežu olovku, da je prate na odmoru ili da odu s njom do toaleta. Pozivaju je na proslave rođendana – kaže naša sugrađanka.

S učenikom koji ima smetnje u razvoju radi se po individualnom planu koji kreiraju i čiju uspešnost prate učiteljica, asistent, roditelji i psiholog škole.

– Svakog meseca s roditeljima pravimo plan i definišemo ciljeve koje ona u određenom periodu treba da postigne. Ne zahtevamo od deteta ono što ne može da savlada. Započetim reformama Ministarstva prosvete i sporta promenjen je sistem ocenjivanja, pa ocene više nisu numeričke već opisne. To je veliko olakšanje. Nereformisano školstvo, koje nam se sada vraća, podrazumeva objektivan način ocenjivanja. Što znači da će svaki učenik koji ne savlada programski sadržaj dobiti jedinicu i ponavljati razred, nakon čega će verovatno biti uključen u specijalnu školu – konstatuje učiteljica.

Evropska zajednica i zemlje u okruženju rade na ukidanju specijalnih škola i integraciji ovih mališana u redovne škole. Oni se tako identifikuju sa ostalim učenicima i usvajaju modele ponašanja koji su korak ispred njihovog razvoja. Na taj način bolje napreduju.

– U Crnoj Gori su integracija i asistencija zaživele pre tri godine. Iako je bilo poteškoća zbog predrasuda, reforme su uspešno sprovedene najpre u vrtićima, a potom i u redovnim školama. Srbija je ostala jedina zemlja u regionu u kojoj se na ovaj program gleda s nevericom. Prosvetni radnici smatraju da nisu dovoljno stručni da rade sa decom koja su ometena u razvoju, što je donekle i tačno. Ipak, opšti je stav da ne postoje stručnjaci za ovu oblast, već je upravo nastavnik taj koji treba da proceni šta učenik može da ostvari i koje su mu granice – napominje naša sagovornica.

Zaposleni u OŠ „Vasa Živković” puni su entuzijazma. Oni žele da se prilagode svakom detetu i omoguće mu da bude srećno u ovoj školi.

– Trudimo se da opremimo učionice tako da našim đacima izgledaju primamljivo. Ukazujemo im na različitost koja postoji među decom i učimo ih da to cene. Nadamo se da će uskoro celo društvo prihvatiti mališane sa smetnjama u razvoju – zaključila je učiteljica Gordana Josimov.

L. Butković

 
   
     
 

NAŠA GOŠĆA: LEA KIŠ-JOKIĆ, NOVINARKA RTS-A
OSKAR ZA PROFESIONALIZAM

Samo godinu dana nakon osvajanja titule „Najelegantnija dama Beograda”, Lea Kiš-Jokić, urednica i autorka emisije „Nedeljno popodne” RTS-a, osvojila je Oskara popularnosti, koji tradicionalno dodeljuje „Melos Estrada”.

Prve novinarske korake naša sugrađanka Lea napravila je pre petnaestak godina u redakciji Radio Pančeva, ali je, kaže, svoj talenat za voditeljski posao prepoznala još u srednjoj školi.

– U Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj” učestvovala sam na takmičenjima pevača i recitatora, a već sa 15 godina počela sam da vodim različite programe i kvizove koji su se održavali u tadašnjem Domu JNA. Kao srednjoškolka bila sam saradnik Radio Pančeva, najpre u sportskoj rubrici, zatim i u ostalim emisijama, a kratko sam radila i kao spikerka. Kada sam maturirala i napunila 18 godina, prijavila sam se na javni konkurs TV Beograd za najavljivača programa, i na moje veliko iznenađenje, bila jedina, odabrana među 150 kandidata.

PANČEVAC : Kako je tekao put do „Nedeljnog popodneva” i laskavog Oskara popularnosti?

L. KIŠ-JOKIĆ: Pre nego što sam dobila prvu ponoćnu odjavu programa, tri meseca sam išla na obuku kod lektora. Dalje je sve teklo postupno i krajnje ozbiljno. Usledila je najava programa, pa tek onda prva rubrika. Jedno vreme sam na izvlačenju Lota menjala Suzanu Mančić, posle toga sam bila saradnik u Beogradskom programu. Prvo je sledila vremenska prognoza, onda vođenje „Jutarnjeg programa”, a zatim uređivanje sa Banetom Vukašinovićem. Počele su da se nižu i emisije kao što su „Da pitamo zajedno”, u „Snu san” i druge. Onda sam na dve godine otišla u TV Politiku, i tamo uređivala informativnu emisiju „Dan”. U jednom trenutku sam odlučila da se više ne bavim informativnim programom. Prihvatila sam poziv Dragana Karadžića, vratila se na RTS, i to na 3. kanal, i bila autor emisije „LJudi”.

• Vaši verni gledaoci primetili su da ste nenadano nestali s ekrana. Šta se zapravo dogodilo?

– To je bila odluka urednika Stefana Grubača, koji me je uputio na prinudni odmor na kojem sam ostala čak četiri godine. U međuvremenu sam rodila Saru i na obostranu radost posvećivala joj sve svoje vreme.

Posle 5. oktobra sam se jednostavno vratila u redakciju i započela novu borbu s kolegama iz Milanovićeve postave koji su nastavili da pljačkaju televiziju, naročito zabavni program. Sve su to radili vešto, preko privatnih produkcija. Zanimljivo je kako su se nakratko pritajili, ali i vrlo brzo vratili svoje pređašnje pozicije kao da nikada i nisu bili omraženi. O svemu tome sam otvoreno govorila za novine, pa umalo da dobijem otkaz.

• „Nedeljnom popodnevu” ste dali lični pečat i iz osnova promenili koncept emisije.

– Imala sam užasne otpore u mojoj redakciji. Ali, dokazala sam da i na RTS-u s malo novca, dobre volje i profesionalizma može da se napravi dobra i gledana emisija. Proizvodim najjeftiniju emisiju na RTS-u, a uspeva mi da mesečno u njoj gostuje preko 150 zanimljivih ljudi, koji imaju šta da kažu, i s kojima možete da dignete rejting programa. Moji gosti su bili Balašević, Kusturica, Šerbedžija, Paskaljević, dakle veliki umetnici koji se godinama nigde nisu pojavljivali, a ponajmanje na RTS-u. Zadatak urednika zabavnog programa je ozbiljan, odgovoran, težak i složen.

• Gledaoci su odlučili da Oskar popularnosti ove godine pripadne vama.

– Nagrada mi je draga zato što je to potvrda da se moja emisija gleda, da moj trud i rad nisu bili uzaludni, kao i to da se i posle duže pauze uspešno može ići dalje. Veoma mi je drago što što me je „Pančevac” pozvao u goste. Dobila sam brojne čestitke od saradnika i prijatelja, ali sa žaljenjem moram da kažem da mi, sem vas, u Pančevu niko nije čestitao, baš kao da se ne bavim medijskim poslom i kao da ne živim u ovom gradu. Zbog toga osećam dozu gorčine. No, na sreću, tu su uvek moja ćerka i suprug, koji je takođe novinar. NJihovo razumevanje i ljubav su mi najvažnija i najdraža podrška.

R. Vukelić

 
   
     
 

DNEVNIK JEDNOG SUGRAĐANINA
NAPRED U PROŠLOST (EVROPA ZDAJ)
Piše: Slobodan B. Atanacković

Četvrtak, 29. april – Radost

Još uvek pod snažnim uticajem jučerašnjih događaja ulazim u novi dan.

adostan sam iz dva razloga. Moja venčana kuma se uspešno treći put porodila i donela na svet Martu, tešku 3.950 grama i dugu 53 cm. Da nam je živa i zdrava. Ponekad nam je vrlo malo potrebno da, čak i u ovoj zemlji, osetimo pravu, istinsku radost, a nema veće radosti od one koju nam pruža nastanak novog života. Deca su naša najveća radost, zato treba da ulažemo u njih i u sredinu u kojoj odrastaju. Uostalom, budućnost planete trenutno se ljulja u kolevkama. Druga radosna vest pod čijim sam utiskom zaplovio u četvrtak jeste pobeda košarkaša „Tamiša” nad „Metalcem” iz Valjeva. Uspeh mlade ekipe utoliko je veći, pošto na kraju prvenstva, bez obzira na to što debituje u prvoj srpskoj ligi, zauzima mesto u sredini tabele. Dokaz više da je moguće napraviti uspeh bez mnogo novca i politike, radom, željom i voljom i da za tako nešto ima sposobnih ljudi. Veče provodim u „Evropi”, koja je ovde prisutna izgleda samo kao naziv kafane, s jednim od najvećih stručnjaka za radio difuziju, koji, bez obzira na to što je moj sugrađanin, nije angažovan u rešavanju nagomilanih problema s kojim se susreće naša regionalna radio televizija. Još uvek su više na ceni ljudi koji više pričaju o radu od onih koji nešto znaju da rade...

Petak, 30. april – Uspeh

Dočekati kraj radne nedelje u ovoj zemlji, a pri tom ne narušiti ozbiljno svoje zdravlje, samo po sebi postaje veliki uspeh. S takvim stavom hrabro sam uplovio u poslednji radni dan ove nedelje i sticajem okolnosti, meseca. Dan provodim u u radu, i pri tom se trudim da ne zapažam nonsense s kojima se svakodnevno suočavam i koji mi u poslednje vreme odvlače previše vremena i energije. Ono što nas ne ubije čini nas jačim, reče neko. Tako se i ponašam, nadajući se da bar danas odem s posla u pristojno vreme. Ali, ma koliko se trudio kući stižem tek oko pola pet. Gledam u kalendar razmišljajući kako da provedem poslednje sate aprila. Opet odlazim u „Evropu” i provodim veče s prijateljem. Odlučujemo da tu dočekamo ponoć i da na taj način, simbolično, obeležimo približavanje Evrope nama, kada već mi uporno odbijamo da se približimo njoj, tvrdoglavo verujući da ćemo postati okupirana i pregažena zemlja. Konstatujemo da nas sada od nje deli samo nešto više od 200 km. U takvom razgovoru smo i dočekali ponoć kada je jedna Evropa učinila korak od par stotina kilometara, a druga tiho objavila fajront i ugasila svetla.

Subota, 1. maj – Praznik rada

Kakav radostan dan! Osećam se tako svečano i ponosno kada dođe proslava Praznika rada u zemlji gde tako malo ljudi radi. Ali, to nam ipak ne smeta da taj dan kolektivno ne radimo, da nađemo razloga da ubijemo neko prase ili jagnje i okrenemo ga na ražnju, da se napijemo pravdajući se teškim uslovima u kojima živimo i vajkajući se kako, eto, „ne daju nam ništa da uradimo, a nama tako malo treba da bi nam svima bilo bolje”. Pančevo mi daje potvrdu svega ovoga. Ulice su prazne i bez obzira na to što je dan lep, nema nigde nikoga, čak ni po kafanama na obali Tamiša. Jeziva slika opustelog grada podseća me na dane bombardovanja pre nekoliko godina baš u ovo vreme. Ali ni tada, kao ni sada, nismo shvatali šta nam se dešava, nego smo pevali i igrali po trgovima i mostovima, dok su u kolateralnoj šteti naši ljudi gubili glave, ostajali bez ognjišta, posla, rođaka i prijatelja. Sve je isto samo njega nema, prisećam se grafita, ali mi se čini da se ove godine ipak malo manje peva.

Nedelja, 2. maj – Buvljak, gvozdeni

Korisitim pogodnost drugog dana praznika i odlazim sa ćerkom do hipodroma. Za razliku od beogradskog, naš je mnogo skromniji. Ali ljubav prema konjima je verovatno svuda na svetu ista, pa su se i kod nas, doduše u mnogo manjem broju nego u komšiluku, okupili ljubitelji konja i konjarstva. Isidora je ushićena, provodi vreme trčeći okolo, uživajući u prelepom danu. Srećemo mnogo poznanika, svi su opušteni i raspoloženi, tako da za trenutak imam utisak kako je sve u najboljem redu i sjajno. Ali buvljak u blizini, na koji odlazimo u pauzi programa, surovo me vraća u realnost. Prašina i stare stvari realno odslikavaju situaciju u kojoj se nalazimo i van ograda buvljaka. LJudi pokušavaju da prodaju razne stvari: knjige koje nisu čitane ni kada su izdate, stare gramofonske ploče, zarđale katance, slike, fotoaparate i satove koji ne rade, delove svoje prošlosti koje bi rado zamenili za svetliju budućnost. Trebalo bi da i mi, koji to ne radimo tako javno, na buvljaku, pokušamo isto. Da se odreknemo starih navika i pravila, izvučemo iz njih samo ono što nam može koristiti u budućnosti i pokušamo da napravimo lepši, sigurniji i radosniji život. Posle velikog nereda dolazi veliki red, odzvanjaju mi u glavi misli s dalekog istoka. Nadajmo se da će biti tako.

Ponedeljak, 3. maj – Vladalac

Na današnji dan je rođen, 1469. godine, veliki Makijaveli, čovek koji je u svom najpoznatijem delu izneo shvatanje kako vladar treba da vlada u interesu državnog apsolutizma, bez obzira na to da li će zakonom ili silom postići cilj, jer cilj opravdava sredstvo. Današnji vladari i vladarčići, izgleda slepo slede taj prinicip. Ali za razliku od Makijavelija, koji je svoja razmišljanja podredio državi, današnji sledbenici njegovog učenja, za koje iskreno sumnjam da su čuli za „Vladaoca” a kamoli čitali, koriste iste sisteme da bi samo sebi učinili boljitak zanemarujući interese zajednice koja ih je ustoličila na ta mala vladarska mesta. Borba koju očajnički vode ne bi li dokazali ispravnost svojih pogrešnih odluka često je uzaludna i oni brzo postaju aveti prošlosti, ne ostavljajući nikakvog traga iza sebe sem tužnih sećanja na njihove sujete, prepotentnost i greške koje su činili. U bolju budućnost nas ne mogu odvesti ljudi prošlosti, ma koliko mi odbijali da prihvatimo tu istinu.

Utorak, 4. maj – Tito

Premda ne spadam u tzv. jugonostalgičare ne mogu zanemariti činjenicu da je na današnji dan, pre 24 godine, zauvek sklopio oči „najveći sin naših naroda i narodnosti drug Tito”. A naši narodi i narodnosti su zajedno sa sinom na čelu napravili jednu tvorevinu zvanu Jugoslavija kombinovanu sa bratstvom i jedinstvom, koja je trajala nešto malo duže od sina, po sistemu drži vodu dok majstori ne odu. Majstor je otišao u istoriju, a desetak godina posle njega i Jugoslavija, izgorela u plamenu rata koji su poveli narodi i narodnosti, verovatno zbog prevelike tuge za sinom kojeg više nema. Izgleda da smo ipak mi najviše voleli tog sina pošto smo staro ime države doskoro prkosno provlačili kroz razne forme naziva. Kako sada stoje stvari, ni ovo koje sada imamo nećemo još dugo zadržati, pošto je mnogo barjaktara koji bi rado zamahali zastavama, uzjahali konje i zapevali pesme. A konje ubijaju, zar ne?

Sreda, 5. maj – Proleće

Vazduh je mirisan, što je za Pančevo gotovo neverovatno, ozelenele su grane, a voćnjaci kojih još uvek, na svu sreću, ima po pančevačkim baštama puni su cvetova. Živeće ovaj narod, mislim se u sebi, gledajući proleće na licima mojih sugrađana.

Autor uporno, već godinama, pokušava da ostane Pančevac

 
   
     
 

FOTOGRAFIJE STARIH MAJSTORA
(Iz albuma Siniše Novakova)

PERSIDA GRUBANOV,
UDATA RAJKOVIĆ

Na fotografiji nastaloj posle Prvog svetskog rata u Beogradu, pozira u građanskoj odeći Persida Grubanov (18??–1966) iz Crepaje, od Marjančevih, koja se udala za Dragomira Rajkovića, političara iz Beograda. Čitavog života je bila domaćica, nije imala dece, a sa suprugom je živela u kući u Dobračinoj ulici. Dragomir Rajković je posle Drugog svetskog rata radio kao merač uglja na Železničkoj stanici. Sahranjena je u Beogradu.

· · ·

Redakcija lista „Pančevac” poziva građanke i građane Pančeva i okolnih sela da donesu bar 80 godina stare fotografije koje čuvaju u svojim porodičnim albumima, a na kojima su ovekovečeni njihovi preci ili za to vreme karakteristične situacije, običaji, porodična slavlja i drugi važni događaji. Nakon skeniranja fotografije će odmah biti vraćene vlasnicima. Poželjno je da donosioci fotografija znaju osnovne podatke – ko je na fotografiji, kada je ona načinjena i ko je bio fotograf, kao i druge detalje. Donosioci fotografija mogu da se obrate novinarima „Pančevca” svakog radnog dana od 10 do 14 sati u prostorijama redakcije (Ulica Žarka Zrenjanina 1) ili na telefon 301-150. Redakcija „Pančevca” unapred zahvaljuje na saradnji.

 
     
     
  « Prethodna strana: Mediji Sledeća strana: Završna »