NAŠ GOST: NIKOLA RIKANOVIĆ, LIKOVNI UMETNIK
STVARALAČKI KREDO:
UMETNIČKA KRITIKA I KVALITETNA UMETNOST

Nikola Rikanović je studirao na Fakultetu primenjenih umetnosti, ali se nakon tri godine prebacio na Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, gde je i diplomirao. Dosad je imao šest samostalnih izložbi, od kojih je poslednja pobudila veliko interesovanje javnosti. Reč je o konceptu „Leptir natčovek”, koji se sastojao iz tri dela raspoređena u tri prostorije, a bio je posvećen pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću.

PANČEVAC : Poslednje dve izložbe su koncepcijski veoma slične. Možeš li objasniti zbog čega si se opredelio za podudarnost te vrste?

RIKANOVIĆ: Izložba koja je bila otvorena 13. marta 2004. godine predstavlja pokušaj da iskažem svoje nedorečene emocije. Naime, 2001. godine bila je organizovana izložba u Muzeju „25. maj” pod nazivom „Volja za moć”, kada su u mojim ambijentalnim instalacijama nastupali Sonja Vukičević i Jovan Kolundžija. Zamolio sam premijera Đinđića da tu izložbu otvori, ali je on bio sprečen. „Leptir natčovek” je samo nastavak izložbe iz 2001. godine. Sama postavka je doživela velike likovne promene. Tako je, na primer, u okviru ambijentalne instalacije ovom prilikom na belu liniju od stakla postavljena 51 ruža, što simbolizuje broj Đinđićevih godina.

• Zbog čega si baš Zorana Đinđića doživeo kao inspiraciju?

– Postoje dve koncepcije u pogledu čoveka: jedna se tiče čoveka okovanog vizantijskom tradicijom i kanonom, a druga zapadnjaka, kao oličenja procesa, promene, kretanja... Iako je ponikao na ovom tlu, Đinđić je čoveka doživljavao kao proces, kao transformaciju. Ako se napravi paralela s umetnošću, Hrist se na Zapadu predstavlja na beskonačno mnogo načina i varijacija, kao čovek, bog, bogočovek, dok se u vizantijskom, pravoslavnom konceptu predstavlja sa strogošću kanona. Đinđićev pokušaj da napravi restauraciju našeg mentaliteta i da upliva u najelementarnije vrednosne sudove ovdašnjeg čoveka nezamisliv je posao, to je nešto što se graniči s nemogućim. Zato je izložba posvećena Đinđiću trajala samo jedan dan i nosila naziv „Leptir natčovek”.

• Kakav je tvoj stav prema angažovanoj umetnosti?

– Obožavam je. Angažovana umetnost je za mene jedina kompenzacija za samotni život dok radim u ateljeu. Moje vreme i rad su neverovatno dosadni i jednolični pošto se sve svodi na rad, rad i rad. Osećam potrebu da se, ako se već društvena previranja odražavaju na moje delo, na toj stvari i te kako potencira. Umetnost, ipak, ima i tu najkonkretniju političku konotaciju. To svakako treba razdvojiti od dnevnopolitičkih stvari i strančarenja. Nisam član nijedne stranke niti udruženja i smatram da umetnost može imati politički kontekst, ali s vanvremenskim obeležjima.

• Uprkos tome što si rekao, pored tretiranja Nikole Rikanovića kao izvanrednog umetnika, zastupljeno je i mišljenje da si ranije bio privržen SPS-u, potom „Banatskom forumu”, a tvoj poslednji rad je posvećen najvećem demokrati u Srba. Kako to objašnjavaš?

– Definitivno treba pogledati moje instalacije iz 1999. godine, koje su nastale neposredno pred bombardovanje, a simbolizuju ruševine. Kada su me te godine pozvali iz RTS-a da mi kažu da će Jovan Kolundžija napraviti koncert u mojoj instalaciji, šta je trebalo da uradim? To je bila ponuda. Mogao sam reći ne, jer smatram da je lošim političkim potezima narod doveden u katastrofalnu situaciju, ili da jednostavno nastavim da radim na sopstvenoj umetnosti. Na kraju, sam premijer Đinđić pozvao me je da budem član Demokratske stranke. Moj osnovni moto i jedini kriterijum jesu umetnička kritika i kvalitetna umetnost.

D. Mladenović

 
   
     
 

NAŠ GOST: ZORAN MILENOVIĆ, BRODOMODELAR
BRODOVI I U BOCI

Dugogodišnji radnik Rafinerije nafte Pančevo Zoran Milenović već više od dve decenije u slobodno vreme se bavi brodomodelarstvom. Oni koji ga dobro poznaju kažu: „Ma pusti Zokija, on je strastveni zaljubljenik u brodomodelarstvo, koje od zaborava čuva ne samo maketama i literaturom već i svakodnevnom pričom na samo njemu svojstven način.” Mada je rođeni Pančevac, korene vuče iz Crne Trave, pa smatra da je zbog toga vredan i marljiv. Usput se drži i one narodne: radi i uživaj. U tom duhu vaspitava svoje ćerke, desetogodišnju Mariju i jedanaestogodišnju Teodoru, koje posebno privlači folklor. Sin Nikola je još mali da bi se ugledao na tatu ili će možda razmišljati kao mama Dobrila, koja kaže da je sve to lepo, ali da se od nečega mora živeti.

PANČEVAC: Šta ste vi zapravo?

MILENOVIĆ: Po struci sam građevinski tehničar. Dugo sam radio taj posao, ali sada sam već nekoliko godina vatrogasac. Istovremeno sam i predsednik kluba brodomodelara „Panon” Pančevo. Na neki način sam kolekcionar, no glavni hobi mi je maketarstvo. Privlači me i ronjenje, jer su i jedan i drugi hobi u vezi s vodom. Sve je počelo u školi „Braca Petrov”, gde sam kao učenik četvrtog razreda, zahvaljujući profesoru tehničkog obrazovanja, zavoleo ovo što radim. Klub brodomodelara i maketara osnovali smo pre više od osam godina. Mislim da se o nama mnogo više zna u Beogradu i drugim gradovima širom Srbije nego u Pančevu. Marketinška strana nam je očigledno slaba tačka. Nismo željni slave, ali smatramo da brodarstvo, koje ima korene, nema status koji bi trebalo da ima, a mi moramo da mu vratimo stari sjaj. I pored svega, po uzoru na nas osnovano je nekoliko klubova u Srbiji. Naš klub je privremeno smešten u podrum u Ulici Dimitrija Tucovića 10 zahvaljujući dobroj volji prijatelja kluba i vlasnika prostorija Časlava Rožice. Vrata kluba su otvorena Beograđanima i svima onima koji žele s nama da rade i da se druže. Kontaktiram sa oko 2.000 ljudi u zemlji i inostranstvu. Imamo izvanrednu saradnju sa Saobraćajnim fakultetom u Beogradu i drugim uglednim institucijama. S prijateljima često pretresamo temu o turističkoj ponudi Pančeva kako bismo potisnuli priču o prljavom industrijskom gradu, jer imamo i lepa okruženja, počev od Deliblatske peščare.

• Šta je ponos članova kluba?

– Ono čime se još ponosimo jeste sakupljanje knjiga i crteža. Zahvaljujući našem nazoviistraživačkom radu skupili smo oko 600 naslova. Imamo više od 400 crteža jedrenjaka, 200 crteža parnjaka i drugih brodova i isto toliko čamaca. Crteže čamaca uglavnom rade učenici osnovnih škola. Klub poseduje petnaestak vrednih maketa, ali ih naši članovi prave i kod kuće. Na 25 izložbi imali smo oko 400 maketa. Od vrednijih eksponata posedujemo maketu Titovog parnog broda „Dragor”, a imamo i zanimljive primorske brodiće. Interesantni su nam i jedrenjaci jer imaju visinu i naduvana jedra. I parnjaci imaju svoju dušu. Dva člana kluba, Ivica Lašić i Branislav Ciculj, rade atraktivne makete brodova u boci. Pomenuo bih i naše začetnike, nažalost pokojne, Bobu Matejića, brodograđevinskog inženjera, i Savu Mandreševića, koji je ostavio oko 50 crteža i maketa. Ovo što mi radimo radi se iz ljubavi. To nije unosan posao, ali ispunjava najvrednije: dušu.

V. Mitkovska

 
   
     
 

DNEVNIK JEDNE SUGRAĐANKE
I NA NEBU I NA ZEMLJI
Piše: Nataša Zojkić-Rapajić

Četvrtak, 25. mart

Sinoć me je novinarka „Pančevca” telefonom podsetila da treba da počnem da pišem dnevnik. Zbog muževljevog i svog neuobičajenog radnog vremena često ne znam ni koji je datum ni koji je dan.

Danas sam bila u Beču i vratila se pre nego što su se drugi ljudi vratili iz svoje firme, koja im je iza ćoška. Ja sam stjuardesa u JAT-u i, pored putovanja, svoj posao volim i zato što ne moram svakog dana da gledam istu kancelariju i iste face oko sebe. Oni koji to moraju znaju o čemu pričam.

Nekako se u mojoj porodici mnoge stvari vrte oko aviona. Prošle subote je Teodori bio treći rođendan, pa je dobila ogroman avion „Barbi” sa svim pratećim sadržajima. Sramota me je da priznam da sam se radovala isto koliko i Teodora.

Petak, 26. mart

Teodoru sam, posle mesec dana i tri različite bezuspešne antibiotske terapije zbog upale srednjeg uha, na kraju odvela u Beograd kod privatnog otorinolaringologa. Profesor je, nakon jednočasovnog detaljnog pregleda, odredio novu terapiju i papreno naplatio svoj rad, a ja sam se pitala zašto mi država svakog meseca uzima onoliki novac za zdravstveno osiguranje.

Čujem da je počeo Sajam automobila i ježim se od pomisli da će me Rapa opet gnjaviti pričom da bismo mogli da uzmemo novi auto na kredit. Već sam pokušavala da zatvorim finansijsku konstrukciju za ovaj poduhvat, ali mi i dalje ne uspeva. Uopšte ne znam kako ljudi, čak i od natprosečnih plata, uspevaju da kupe nov ili dobar polovni automobil. Mislim da ćemo još neko vreme voziti „jugo” star 13 godina i „reno 4” za koji nagađamo da ima oko dvadeset godina.

Da bih se utešila, setila sam se priče moje kozmetičarke Vere koja je na početku rata došla u Pančevo s porodicom i dva kofera. Rekla je da je, nakon što joj je uništeno sve materijalno što je imala u Sarajevu, shvatila da je jedino bogatstvo ono što vam kao sećanje ostane u glavi. Ni u srećnim ni u sumornim vremenima nisu me interesovala besna kola, kuće, vikendice i njive i srećna sam što sam svaki dinar koji sam imala potrošila na putovanja. Bar imam nečeg lepog da se sećam.

Uzgred, Rapa je opet veći deo dana proveo kod našeg omiljenog majstora Bore Keca.

Subota, 27. mart

U cik zore, kad i pekari još spavaju, skoknula sam do Podgorice. To se još vodi kao domaća linija, ali sudeći po najnovijim izjavama Mila Đukanovića, izgleda da neće još dugo biti tako. Moram priznati da nemam lični stav o pitanju razgraničenja sa Crnom Gorom. Što se mene tiče, možemo i zajedno i odvojeno, samo da je miroljubivo. Bolje dobre komšije nego loši sustanari.

Za razliku od većine porodica koje jedva čekaju vikend da bi bile na okupu, kod nas je obrnuto. Drugim rečima, Rapa će uglavnom biti u „Klubu 100”, tako da se od petka do nedelje družimo samo preko mobilnog.

Nedelja, 28. mart

Danas je jedan od onih dana kada mi prijatelji kažu: „Kako ti zavidimo!” Ovo pišem u avionu na putu za Dubai dok putnici sanjaju o dalekim destinacijama na koje su krenuli. Budući da let traje šest sati, imam vremena da se preslišam da li sam sve obavila pre polaska. Mrzim da krenem na duži put a da nisam sve sama organizovala, pa nije ni čudo što me moji zovu „dežurni organizator svega i svačega”.

Radujem se svakom odlasku u Dubai. Tek kada ga doživite, shvatite da svaka država može trudom da stvori nemoguće. Već na izlasku iz aviona može se osetiti miris bogatstva. Međutim, sam Dubai, jedan od sedam emirata koji čine ovu zemlju, osim suvog peska, nema ništa drugo. Čak i nafte ima zanemarljivo malo, a o vodi i ostalim prirodnim bogatstvima da i ne pričam. Međutim, uz pametnu politiku i finansijske uslove stvorili su čudo koje ne postoji nigde u svetu. Zamislite grad koji nema nijednu sirotinjsku četvrt, gde je trava zelenija nego u Engleskoj, a cveće lepše nego na Sejšelima. Ovde graditeljska čuda prkose zakonima fizike. Jedno od najimpresivnijih je sigurno čuveni hotel sa sedam zvezdica „Burj al Arab”, poznatiji kao „Jedro”. Videla sam ga samo spolja jer ulaz košta 100 dolara, što je nama smrtnicima iz sirotinjske zemlje mnogo. A možda ću ovog puta reskirati pare? Ne verujem.

Ponedeljak, 29. mart

Lagaću ako kažem da ne uživam u mogućnostima koje mi se pružaju na putovanjima. Svetski hoteli u kojima borave posade JAT-a su uvek luksuzni, pa smo već postali pomalo razmaženi. Za vreme doručka (božanstveni švedski sto) slušam koleginicu koja se žali da je hotel u kome smo ranije odsedali bio bolji pošto je imao bazen zanimljivijeg oblika. Nema svrhe da joj objašnjavam da treba da bude srećna jer zahvaljujući ovom poslu može besplatno da doživi ono što većina ljudi ne doživi nikada u životu. I još da za to bude plaćena.

Kud će žensko nego u šoping, a u Dubaiju je to prava senzacija. Tržni centri su sjajni, a cene prihvatljive čak i za nas. Posle podne sam uživala u moru i suncu, na 30 stepeni Celzijusa. Setila sam se kako je Rapa posle našeg prvog zajedničkog letovanja, kada je on sve vreme bio u hladovini, a ja u vodi, rekao mojoj mami da nije rodila dete nego foku.

Utorak, 30. mart

Mrzim da ustajem rano, a i ostatak moje porodice je takav. Sećam se kako su mi drugarice zavidele dok je Teodora bila beba, jer je više od svega volela da spava, što je za roditelje najveća blagodet.

Na putu za Beograd avion je bio pun sunarodnika koji se vraćaju kući iz Dubaija i Australije. U vazduhu se osećao snažan naboj nostalgije i slušala sam priče o raznim sudbinama. Tu je bila baka koja prvi put posle 32 godine dolazi iz Australije u domovinu i koja od uzbuđenja pred sletanje ne može da prestane da štuca. S druge strane, s nama je bilo i desetak stjuardesa i stjuarta iz emiratske avio-kompanije, naših ljudi koji idu kući na godišnji odmor. Pričaju da ih tamo ima zapanjujućih trista iz Srbije i Crne Gore, da mnogo lete za tek pristojnu platu i da bi sutra prešli u JAT i za manje pare, samo da se vrate kući.

Napokon, preumorna stižem kući, gde me Teodora, pored onoliko kofera, pita da li sam joj donela smoki. Prvo se nerviram, a onda se tešim da odgajam jedno ipak skromno dete.

Sreda, 31. mart

Moj muž i ja se družimo s mnogo ljudi i vrlo često smo na rođendanima, ali danas idemo na jedan poseban. Pre nekoliko dana moja sestričina Jovana je napunila 18 godina i moj brat i ja smo joj poklonili obuku za dobijanje vozačke dozvole. Pretpostavljam da je to jedna od stvari koju osamnaestogodišnjaci najviše žele. Razmišljam o tome kako su godine brzo proletele; ja sam imala 18 kada se Jovana rodila. Zbog časova vožnje bežala sam iz škole, čega se i danas seća moja kuma Bilja, pa čak i razredna Parovićka, koja mi je na proslavi mature preporučila da napišem knjigu „Kako izmisliti 1.001 opravdanje za izostanak sa časa”. Moram priznati da ne bih imala ništa protiv da se vratim u te godine, mada volim i ovih mojih 36. Kada pogledam svoje vršnjake, sa zadovoljstvom zaključujem da većina sada izgleda bolje nego kada su bili tinejdžeri. Ne daj se, generacijo!

Autorka je strasni belosvetski putnik i nadasve i uvek Teodorina mama

 
   
     
 

FOTOGRAFIJE STARIH MAJSTORA
(Iz albuma Save Miljkovića)

VOJNIK SAVA MILJKOVIĆ

Na fotografiji je Sava Miljković (1876–1951), trgovac iz Bavaništa, koji se fotografisao 1897. godine u studiju majstora Gaterca iz Zemuna, dok je služio vojni rok. U civilstvu Miljković je sve do početka Drugog svetskog rata držao trgovačku radnju u porodičnoj kući. Sa suprugom Melanijom, rođenom Živanović (1888–1973), s kojom se oženio 1909. godine, imao je troje dece: Gordanu (1912–1995), Vasu (1915–1991) i Dragišu (1919–1982).

Nakon Savine smrti ostali članovi porodice su prodali kuću i imanje u Bavaništu i preselili se u Pančevo.

· · ·

Redakcija lista „Pančevac” poziva građanke i građane Pančeva i okolnih sela da donesu bar 80 godina stare fotografije koje čuvaju u svojim porodičnim albumima, a na kojima su ovekovečeni njihovi preci ili za to vreme karakteristične situacije, običaji, porodična slavlja i drugi važni događaji. Nakon skeniranja fotografije će odmah biti vraćene vlasnicima. Poželjno je da donosioci fotografija znaju osnovne podatke – ko je na fotografiji, kada je ona načinjena i ko je bio fotograf, kao i druge detalje. Donosioci fotografija mogu da se obrate novinarima „Pančevca” svakog radnog dana od 10 do 14 sati u prostorijama redakcije (Ulica Žarka Zrenjanina 1) ili na telefon 301-150. Redakcija „Pančevca” unapred zahvaljuje na saradnji.

 
     
     
  << Prethodna strana: Reagovanja Sledeća strana: Završna >>