BAJKERI I ROKERI PETI PUT S NAMA
ASFALTA VRELINA I PIVA HLAD
Prošlog vikenda bajkeri su se tradicionalno okupili na delti Rio Tamiša • Iz Pančestera, kao i uvek, nose lepe uspomene • Da su opet ostavili jak utisak na domaćine, pokazuju i fotke snimljene u subotu i nedelju

MOTORI SE ULIVAJU U TAMIŠ

Ovaj prizor neverovatno podseća na mnoge kadrove iz kultnog filma „Vatrene ulice” Voltera Hila. No, niti se fabula dešava na vatrenim ulicama NJujorka, niti se sprema obračun bandi. Naprotiv. U trenutku kada su fotkom ovekovečeni, miroljubivi bajkeri jezde kroz tihu južnobanatsku ravnicu, odnosno kroz njen centar – Pančevo.

Semafori ne rade. „Kečevi”, „jugići” i „tamići” su stali. Sredinom jula već peti put zaredom pravo prvenstva prolaza imaju dvotočkaši. A njihovi vlasnici, sestre bajkerke i braća bajkeri, ponosito jašu svoja čeda i izazivaju pozor svih posmatrača, baš kao pre jednog veka kočije i dame i gospoda u njima. Vrlo je verovatno da će za sto godina naši potomci jezditi gradskim ulicama (ili iznad njih?) u kakvim futurističkim vozilima i takođe pobuđivati pažnju svojim defileom. Ono što je sigurno jeste da današnjih ljubitelja mirisa benzina, zvuka motora i rokenrola i ukusa piva ima zaista mnogo, što se i na pančevačkim ulicama moglo videti. Kada točkovi obeleže puteve po gradu, naći će i onaj koji vodi do njihovog kampa, do reke.

Tokom prethodnog vikenda motori su se ulivali u Tamiš.


ISTORIJSKI MEČ

Olimpijske igre samo što nisu počele. Na fotografiji, ipak, nisu kvalifikacije za disciplinu „damsko obaranje ruku”. Ali, učesnice ovog meča su ga shvatile tako ozbiljno kao da je u pitanju finale u Atini! Mišići su napregnuti kao strune gudačkih instrumenata, samo u finalu šahovskog svetskog prvenstva koncentracija jeste na ovakvoj razini, a volja za uspehom jednaka je onoj Filipidesovoj kada je s maratonskog polja potrčao ka Atini da odnese dobre vesti! Uhvaćen je momenat kada pobednica poslednjim atomom snage slama otpor dostojne suparnice, dok fanovi egzaltirano, a ipak svako na svoj način, doživljavaju dramatičan momenat.

Raspoloženje publike je, ne samo tokom ovog boja već i za vreme celog bajk vikenda, bilo različito. Neki su, poput mladića iz levog gornjeg ugla, doživljavali razočaranja jer njihovi favoriti u bacanju gume, guranju šipke ili skidanju kobaja s udice nisu imali uspeha. Drugi su pak pogleda hladnog ko špricer i s flašom na usnama sve mirno promatrali. Deca su, normalno, bila najveselija.

Kamere su neprestano zujale. Zbog istorije.


NOVA BAJK BAJKA

Sreli se na tamiškom keju Japanci, stari drugari, Honda, Jamaha, Kavasaki i Suzuki. Iako je u kampu pored reke bilo dovoljno mesta, rešili su da se zbog bolje komunikacije zbiju na nekoliko kvadratnih metara. I, kako to uvek biva kada se staro društvo sretne na žurci, posle srdačnih i glasnih pozdrava, krenuše sa cimanjem.

– Ej, Jamaho, je l’ još uvek živiš u filmu da si najbrža? – bezobrazno će lepa Honda prijateljici.

– Jok, ti si! Ne pratiš izveštaje sa moto-trka!? Ništa mi ne može ni kabasti Kavasaki – podgreva Jamaha atmosferu.

– E, curice... Samo lajete, pardon, turirate, a miljama na sat ste daleko od mojih ostvarenja. Ajde, Suzuki, šta ćutiš, šta si se smrzo? – ne ostaje Kavasaki nikom dužan.

– Manje turirajte, više radite. Ako neko sme na crtu, vidimo se na staroj obilaznici – reče Suzuki i istog trenutka pusti suzu. Amerikanac Harli Dejvidson tako brzo je projurio pored Japanaca da ga ni fotograf nije uhvatio!

Epilog: policajci iz velegrada su zbog smanjivanja tenzija među motorima zabranili tradicionalno „potezanje”.

razgovor zabeležili novinari u civilu (tuširaju se)


ZVUCI POZITIVNOG LUDILA

– Žare – žari, pali, ožeži! – čulo se prošlog petka ispred bine postavljene na tamiškom keju tokom koncerta u okviru petog Bajk skupa. I stvarno, u petak nije bilo vrelo samo dok su „Domaćice” (na fotki) svirale ÙU hitove, već tako beše i uz rok obrade „Trouble heart-a” i hevi vratolomije smederevske „Alogije”.

Dan posle, beogradski sastav „Thousand miles” dokazivao je da dobra gurka može da se izvede i preko kantri bluza, a teoriju i praksu izvornog bluza slušaocima su predavali „Blues delivers-i”, (ne)zvanični bend „Kojota”, i posle njih „Highlander-i” iz Užica. Predstavu „Smisao života – rokačina” maestralno su na kraju izveli „Pančevac rockets-i”. Uz dobru muziku, točio se znoj i, normalno, pivo, dok je, već tradicionalno, crvena lepljiva tekućina zvana krv izostala. Tako valja!

I, u duhu stare aboridžinske poslovice, „dok se nešto ne završi, ne može sledeći put da počne”, zaokružen je peti Bajk skup u organizaciji „Kojota”. Oko šest stotina motora i nekoliko hiljada fanova bajk stila življenja ispraćeno je iz Pančeva jednostavnom porukom: vidimo se dogodine šesti put!

Fotografije: Bogdan Petrov i Miloš Đorđević, tekst: Siniša Trajković

 
   
     
 

PRIČE IZ DELIBLATSKE PEŠČARE
KINESKA POHVALA BANATSKOM BOŽURU

– Nema sumnje, banatski božur je najlepši od svih koje sam dosad video – uzviknuo je dr Hog de Juan sa Botaničkog instituta Kineske akademije nauka kad su ga naši stručnjaci iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije odveli da vidi ovu retku biljku, koja raste samo u Deliblatskoj peščari, na planini Meček u Mađarskoj i u rumunskom delu Banata.

Samo dan nakon što su naši zaštitari, sa dr Vidom Stojšić na čelu, obišli dobro skriveno mesto u Deliblatskoj peščari gde još niče ta, u svetskim razmerama retka biljna vrsta, reporter „Pančevca” zaputio se na to mesto. Posle dva sata vožnje, od toga gotovo sat i po kroz „pustinju i prašumu”, stižemo do lovačke kuće Šumskog gazdinstva „Banat” na Flamundi.

– Selo Šušara u neposrednoj blizini odranije je poznato po tome što je imalo vodu iz vodovoda pre Pariza, a sad možemo da se pohvalimo da imamo najlepši božur na svetu – kaže Zoran Đurić, referent lovišta u pančevačkom Gazdinstvu. Prema njegovim rečima, banatski božur cveta u maju i ima divnu ružičastu ili pink boju, kako bi rekla naša deca. Dok sedimo na tremu lovačke kuće, naš domaćin govori o poreklu naziva Flamunda. Kaže da je to rumunska reč i znači glad ili oskudicu.

– Evo, i divlje svinje su gladne – veli Đurić.

Dok se osvrćemo ne bismo li videli zveri, on se značajno smeška i pita: „Zar ih ne osećate?” Iako se svojski trudimo da osetimo miris divljači, to nam ne uspeva. „Treba imati nos.”

– Jamčim vam da su tu u šljiviku na kojih sto-dvesta metara od nas i da se slade ringlovima – smeje se Đurić.

Pošto smo probali ukusan livadski med, sedamo u džip i odlazimo na mesto u šumi gde se nalazi minijaturno polje banatskog božura. Vožnja je iskušenje i za učesnike relija Pariz–Dakar. Svuda okolo do visine očiju šuma, a okolno granje udara u prozorska stakla kao da hoće da nas izvuče iz automobila. Zelenilo svuda, osim što se iznad vidi usko parče neba. Tako dobrih dva kilometra, a onda s olakšanjem dočekujemo Đurićeve reči da smo stigli. Okolo borova stabla stara i po stotinak godina, pod nogama gust zeleni tepih i debela hladovina od nekoliko hrastova lužnjaka, starih, valjda, više vekova. Kad smo izašli iz automobila, Đurić gunđa i kaže da na prvi pogled ne može da nađe stazu do božura.

– To je i dobro, jer su tako sačuvani od, ne daj bože, zlonamernih znatiželjnika – dodaje. Do jedne od najređih biljaka na svetu s najlepšim cvetom ostaje da prepešačimo tridesetak metara kroz travu do ušiju.

Konačno, ispod stabla jednog starog hrasta, na nevelikoj površini, kako botaničari kažu, mala populacija banatskog božura. Da bi je sačuvali, Vida Stojčić i njena ekipa, u saradnji sa stručnjacima Šumskog gazdinstva „Banat”, uklonili su drveće i žbunove na površini veličine pedeset puta pedeset metara. Na ovom prostoru od 1964. do 1966. godine registrovano je oko 50 stabala banatskog božura. I dok ga gledamo, onako bez cveta, čini nam se kao i vlat bilo kakve obične šumske paprati kakvu srećemo svuda po Deliblatskoj peščari.

– Da, ovako je neugledan, ali kad procveta u maju, naš božur je veličanstven – kaže Zoran Đurić i miluje božurovo lišće koje su napali insekti.

Brine ga i to što u sasušenoj opni napipava samo jedno seme. Pokazuje nam umreženih 17 kvadratnih metara pod božurom. Na tom malom prostoru naučnici budno prate šta se dešava s ovom biljkom reliktnog značaja.

– Teško je to reći običnim jezikom. Mi bismo rekli da pratimo broj jedinki, strukturu uzrasta, prostorni raspored i morfometrijske karakteristike svake jedinke – tumači Vida Stojšić, dan pošto smo obišli banatske božure.

Prema njenim rečima, u periodu od 1989. do 1994. godine registrovano je oko 50 primeraka božura. Od toga je samo petina donosila plod. Botaničari detaljno istražuju ovu populaciju božura kod Flamunde od 1994. do 2003. godine. Prekid se dogodio samo tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Običan svet, uglavnom, interesuje odgovor na pitanje zašto i kako lepi banatski božur ne može da se presadi. Zašto ne uspeva u saksiji sa zemljom s terena, zašto ne može da uspe bilo gde drugde na Deliblatskoj peščari, nego samo ovde na malom prostoru na Flamundi. Domaćini iz ŠG „Banat” nemaju odgovor. Dr Vida Stojšić i njena ekipa govore da je izvesno da šikare i žbunovi u šumi hrasta lužnjaka negativno utiču na rast božura. Jednostavno, smanjena količina svetlosti u gustom sklopu šume ne čini dobro banatskom božuru i zato je njega sve manje. Vredni botaničari nastoje da to malo stanište po svaku cenu sačuvaju, sadeći ono preostalog semenja na okolnom prostoru.

A u Šušari, čućete gdegod, od neke bake, kako je nekad božura bilo posvud okolo; da su mladići njegovim cvetom u maju devojke darivali. Na pitanje otkud božur samo ovde babe odgovaraju: „Ptice seme donele i ispustile”, a na ono drugo, važnije, zašto ga sve manje ima, značajno dodaju: „Padaju kisele kiše...”

S. Dukić

 
   
     
  « Prethodna strana: Selo Sledeća strana: Podvučeno žutom »